Tragovi naših egzistencija,
ti ožiljci na čednom licu trajanja vide se samo izbliza. Iz daleka, Vreme
je gromada, konstitutivni elementi. Čak, obrisi oblika. Čineći trajanje
merljivim, saobražavajući ga onome što se, u poretku stvari, zove još i
epohom, mi se upinjemo da je prisvojimo, prozivajući je našom. Ne razumevajući
epohu nikada do kraja i nikada sasvim logično, imenujući, dajući joj naše
obličje, mi je približavamo sebi, smeštajući se u nju. Dopisujemo joj crte
našeg lika. Pronalazimo iznova u tragovima koje ostavljamo obrise duha.
Verujemo da se dosezanjem uzvisujemo do Vremena - ravni trajanju. Ponekad.
Tada ta izjednačenost pripada svima, kao što Vremenu pripadaju svi.
Nemilosrdno i srdačno, mnogostruko i neshvatljivo, ono nam se predočava
nepotpuno - stvaranjem i stvorenim, delima - koja su manje pobeda nad Vremenom,
a više njegovo ustoličenje. Delo ne poriče Vreme. Delo ga veliča.
To je ljudski način.
Koliko je "naše vreme" istinski naše? Da li prisvajajući ga - u govoru,
mišljenju, činovima – uzmičemo pred saznanjem da pripadamo njemu, nikada
ga ne obuhvatajući do kraja? Dajući mu pečat našeg sopstva, nastojeći da
se otrgnemo od Vremena, koje gotovo uvek shvatamo kao prolaznost.
Vremenom, njim samim, ti pečati, tragovi, bivaju plići, blede. Neki
ne. Ima staza – mada retko - koje brazdaju telo Vremena menjajući njegov
oblik. Od koje vrste su tragovi pribeleženi u hronici koja sledi - ne znam.
Delima se ne sudi. Treba ih pustiti da, rasuta u trajanju, pronađu sopstveni
prostor. Ili da se u njemu izgube. I treba im dati da progovore, njihovim
glasom potrage za trajnošću. "Trajnost – Nauka koju tek treba stvoriti",
kaže na jednom mestu u Sveskama Valeri. Voleo bih da razgovori u ovoj rubrici
budu shvaćeni kao prilog toj budućoj Nauci.
Pavle Milenković
U Novom Sadu,
31. avgusta 2002. god.
