TM G. XXVI Br. 3 Str. 449 - 462 Niš jul - septembar 2002.
UDK 341.462.2(497.11)"19/20"(047.53)
Pregledni članak
Pavle Milenković
Filozofski fakultet
 Novi Sad
FILOZOFIJA KAO NAČIN ŽIVOTA
(Razgovor sa Mihailom Markovićem)
Pavle Milenković: Vaša životna i intelektualna biografija satkana je od filozofskog, univerzitetskog i političkog angažmana. Koju nit biste, u tom jedinstvenom tkanju, izdvojili kao noseću?
Mihailo Marković: Moja odluka da se u svojoj osamnaestoj godini (1940) angažujem u borbi za oslobođenje zemlje bila je slobodna ali i neizbežna, jer bih izgubio samopoštovanje da sam celo vreme rata ostao u Beogradu. Drugim rečima, drukčije nisam mogao da živim dalje. Međutim ta odluka me je, pred kraj rata, povela putem kojim nisam želeo da idem i na kome bih izgubio svoj identitet. Postao sam oficir, kapetan po činu, a ja sam želeo da budem kritički intelektualac, naučnik koji će istraživati celinu sveta i smisao čovekovog života. Godine 1945. mi je bilo kristalno jasno da treba da se oslobodim vojske i posvetim studijama filozofije. To uopšte nije bilo lako: na mene je vršen pritisak da stalno ostanem u vojsci i ja sam ostao do 1949. Za to vreme sam, pored službe, vredno učio i dospeo do četvrte godine studija kad sam 1949. najzad demobilisan. Osnovno je, dakle, intelektualno-filozofsko. Slučajna je okolnost da sam radio na Univerzitetu. Političko je bilo sekundarno, iako duboko utemeljeno jer su mi i otac i deda bili levičari. Bili su dugi mirni periodi kad u politici nisam imao nikakvu ulogu jer se u društvu ništa bitno nije ni dešavalo. Onda su u tri maha (1941-1946, 1963-1968, 1990-1995) nailazili dramatični periodi kad sam se probuđenih nada politički intenzivno angažovao, ali se to svaki put završavalo mojim razočarenjem i izgonom iz pokreta kome sam pripadao.
P.M.: Koje vašu knjigu biste izdvojili kao najznačajniju?
M.M.: Ne bih se mogao odlučiti samo za jednu takvu knjigu. Najznačajnije su po mom mišljenju: Dijalektička teorija značenja (Nolit 1961), koja sumira rezultate mog bavljenja filozofijom jezika i, posebno, problemom smisla i značenja, Filozofski osnovi nauke (SANU, 1981) koja obuhvata gotovo sve što sam uradio na polju teorije saznanja i filozofije nauke, Kritička društvena nauka (u okviru Celokupnih dela 1994) koja filozofski utemeljuje moje zalaganje za kritičku metodu u nauci, najzad Sloboda i Praksa (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva 1997) na kojoj sam, pored ostalog, radio punih 30 godina, i u kojoj se izlažu neki od mojih osnovnih etičkih ali i političkih principa.
P.M.: Kako procenjujete postignuća srpske filozofije od Brane Petronijevića do naših dana?
M.M.: Ako pođemo od činjenice da u filozofiji ništa što je originalno i stvaralačko ne zastareva, i da brzo iščezava ono što je epigonsko i eklektičko, onda se kao trajne vrednosti srpske filozofije mogu okarakterisati: metafizika Brane Petronijevića i filozofija zajednice Praxis. Nije bitno šta o tome misle oni koji svoja filozofska uverenja menjaju s promenama političkog režima i koji za sobom i ne ostavljaju neko ozbiljnije filozofsko delo.
Metafizika Brane Petronijevića je originalna, maštovita, zapažena i van granica naše zemlje, nesumnjivo najviši domet naše filozofije pre Drugog svetskog rata. Filozofija Praxis-a je ostavila šireg traga, pre svega svojom filozofskom antropologijom (disciplinom u kojoj je pružila više nego ijedna druga savremena filozofska škola), a zatim, originalnom političkom filozofijom. Nasuprot oportunizmu savremene političke misli, ovde je došla do izražaja snažna kritika birokratske države, ne samo staljinističke već i tradicionalne liberalističke, kao i zanimljive refleksije o participativnoj demokratiji na osnovu eksperimenata jugoslovenskog društva pedesetih i šezdesetih godina.
P.M.: Koji teorijski pravac odn. orijentaciju u filozofskom mišljenju u proteklih stotinu godina smatrate najoriginalnijom i heuristički najplodotvornijom?
M.M.: Raščlanio bih vaše pitanje na dva potpitanja: prvo, koji je filozofski pravac u poslednjih sto godina najviše unapredio filozofsko mišljenje i dao najviše kvalitetnih filozofskih dela i drugo, koji pravac je bio najpodsticajniji za mene lično i za inteligenciju u širem smislu reči (dakle, ne samo za filozofe-specijaliste).
Što se tiče prvog, filozofsko mišljenje, u smislu razjašnjavanja i preciziranja pojmova, filozofske argumentacije, ispitivanja teorijskih osnova nauke, najviše je unapredila ona orijentacija koju bismo sumarno mogli okarakterisati kao »pozitivizam«, a koja počinje s Raslovim i Murovim neo-realizmom i Bečkim »empirio-kriticizmom«, zatim se od dvadesetih do pedesetih godina razvija kao »logički empirizam« i u tom vremenu postaje centralna i najuticajnija škola mišljenja na svetu, zatim, oslobađajući se nekih preterivanja i isključivosti prethodne faze (kao što su: odbacivanje »metafizike« i vrednosnih sudova, zanemarivanje istorijske dimenzije stvarnosti) pod imenom »analitičke filozofije« postaje filozofski instrument zrelog građanskog društva: neutralna, nekritička, bezopasna, usmerena isključivo ka unapređenju »čistog« znanja.
Neuporedivo podsticajnija, po mom mišljenju, ali i neprijatnija za svaki vladajući poredak, zbog toga i slabije materijalno podržavana je kritička filozofija, koja se začela s Marksom, razvijala sa njegovim najdarovitijim sledbenicima, kao što su Gramši, Korš, Lukač ali i pozni Huserl, zatim Frankfurtski krug, Budimpeštanska škola, Lisjen Goldman i zajednica Praxis. Ovaj pravac je reafirmisao kritičko mišljenje, humanističku tradiciju i zaboravljenu refleksiju o vrlinama i o vrednostima. On je ponovo oživeo i obnovio antičku ideju »teorije« koja spaja znanje i moral, nauku i etiku. Ovaj filozofski pravac jedini može čovečanstvu pomoći da dođe do neophodne kritičke samo-svesti i izlaza iz sadašnjih protivrečnosti.
P.M.: Šta mislite o renovaciji pozitivizma i scijentizma, kao i o sadašnjim aspektima vezâ između znanja i moći, posebno sa stanovišta ljudske prakse i budućnosti ljudskih zajednica?
M.M.: U odgovoru na prethodno pitanje istakao sam ulogu pozitivizma u, moglo bi se reći, filozofskom »opismenjavanju« i razvoju ljudskog znanja. Međutim, bilo bi fatalno za čovečanstvo kada bi se filozofija svela na »pozitivizam« i »scijentizam« i lišila se kritičkog mišljenja. Danas su potpuno jasne opasnosti vrednosno-neutralnog mišljenja koje zna samo za racionalnost sredstava (»instrumentalna racionalnost«) a odbija da sudi o »racionalnosti ciljeva«, jer, navodno to nije posao ni nauke ni filozofije već profesinalne politike. Neograničena vera u pozitivnu nauku od pre jednog veka pretvorila se kod današnje mlade generacije u veliki skepticizam. Šezdesetih godina prošlog veka taj skepticizam je bio dobio oblik romantične negacije i potpunog odbacivanja nauke. Svet je po prvi put postao svestan toga da je nauka i njena praktična primena u tehnici stvorila sredstva potpune destrukcije života na zemlji i omogućila bespovratno zagađivanje prirodne okoline i brzo iscrpljivanje svih prirodnih resursa. Nauka – sredstvo neograničenog napretka, razvoja i bogatstva – pretvorila se u sredstvo kolektivnog samoubistva čovečanstva.
Ljudska racionalnost – bar za trenutak – ipak je pobedila, i opasnost nuklearnog rata je odložena. Ali pojavilo se drugo zlo. Ono što je izgledalo da je objektivan proces ljudskog povezivanja i integrisanja, globalizacija, brzo se pretvorilo u vrlo malignu ideologiju svetske dominacije. U ovom momentu ona se krije ispod »borbe protiv terorizma«. Pošto se tom borbom opravdava pravo upadanja na teritorije drugih država, bombardovanja civilnog stanovništva i poricanja suvereniteta nacionalnih država, opasnost koja je pre dve decenije izgledala izbegnuta, ponovo se vraća. Pozitivizam i scijentizam nisu intelektualna oruđa koja bi nam omogućavala makar da te opasnosti postanemo potpuno svesni, a kamoli da se sa njom valjano suočimo.
P.M.: Kakva je po vama budućnost filozofskog mišljenja?
M.M.: Primarno pitanje je, razume se, da li čovečanstvo uopšte ima budućnost a onda, ima li je kultura, nauka, duhovnost. Paradoksalno je da je upravo nauka stvorila destruktivnu moć za koju više nije sigurno da li će se i koliko dugo će se moći kontrolisati. Ako čovek i opstane pitanje je neće li život biti toliko podređen komercijalizaciji, trci za efikasnošću, komforom i jednostavnim, lakim, neumnim zadovoljstvima da lagano iščezne potreba za teškim, apstraktnim, zamornim razmišljanjem i znanjima od kojih nema neposredne praktičke koristi.
Međutim, dokle god bude postojala kultura biće neophodna filozofija da joj daje smer i smisao. Dokle god bude postojala nauka biće potrebna filozofija da pruži celovitu sintezu posebnih, specijalističkih znanja, da objasni najopštije pojmove, da utemelji naučne principe. Dakle, dok je čoveka koji teži razumevanju smisla onog što mu se dešava, budućnost filozofije je obezbeđena.
P.M.: Ako biste poredili uticaj filozofskog mišljenja danas u svetu u odnosu na period šezdesetih i sedamdesetih godina, kakvi su uloga i uticaj tog mišljenja?
M.M.: Šezdesete godine su bile godine velikog poleta, optimizma, dramatičnih promena, uzbudljivih izazova. Filozofsko mišljenje je bilo potrebno da ispita epohalne mogućnosti koje su se tada otvorile. Ali nade su se izjalovile, veliki projekti su doživeli slom. U tome periodu, koji još traje, zlo se pokazalo jačim, motivisalo je ljude na veće napore nego dobro.
Veliki deo filozofskog mišljenja, naročito onog koje sledi pozitivisitičke puteve, bavi se u danas kao pre rutinskim, tehničkim poslovima, i duboko spava dogmatskim snom. Za njega nema istorije ili, tačnije, ono je poverovalo Fukujami da je ono kraj istorije i da se više ništa krupno i dramatično neće dešavati. Ali ona filozofija koja zna da su sve postojeće forme stvarnosti privremene, i koja se angažuje da otkrije nove drukčije puteve – angažuje se da otkrije granice zla, da čoveka nauči kako da pod njim istraje i da prikupi snage da bi ga makar privremeno prevazišao.
P.M.: Šta mislite o povlačenju Marksove kritičke misli iz diskursa društvenih nauka u periodu posle pada Berlinskog zida?
M.M.: Tačno je da je, posle pada Berlinskog zida i raspada Ruskog i istočno-evropskog društva (koje se lažno predstavljalo kao društvo izgrađeno na Marksovim principima) došlo do sadržinskog povlačenja Marksove misli iz oblasti društvenih nauka. Ona, iz praktičkih razloga koje sam prethodno naveo, trenutno može izgledati irelevantna: naročito NATO-intelektualcima. Ali ona je ostala i dalje metodološki neophodna za sve one filozofe koji i dalje žele da misle kritički. Humanistički, vrednosni sadržaj tog mišljenja obnoviće se onog časa kad se neizbežno pokažu prve ozbiljne pukotine u idiličnoj, površnoj slici »kraja istorije«.
P.M.: Šta mislite o eklekticizmu modernog doba? Da li taj eklekticizam podstiče ili pak sputava ljudsku kreativnost?
M.M.: Ono što podstiče ljudsku kreativnost je sinteza kojom se raznorodni elementi spajaju u novu skladu celinu. Tako je u savremenoj filozofiji spojem marksizma i hermeneutike nastala Habermasova kritička teorija Frankfurtske škole. Alfred Šic je stvorio impresivnu sintezu fenomenologije i pozitivizma; ja sâm sam u svojoj filozofiji pokušao da u celini povežem marksističku kritičku metodu i rezultate analitičke filozofije nauke.
Eklekticizam je negacija kreativnosti – to je proizvoljno spajanje heterogenih elemenata koji nisu prerađeni i prevaziđeni u svojoj posebnosti i isključivosti, tako da se ne dobija skladna celina već protivrečna mešavina. Eklekticizma ima i kod preambicioznih, makar i nesumnjivo talentovanih mislilaca. Dobar primer je poznati frankfurtski filozof Karl Oto Apel. U svom obimnom delu on je pokušao da sjedini sve velike orijentacije savremene filozofije: hermeneutiku (od koje je pošao), analitičku filozofiju i marksizam. U svojoj najznačajnijoj knjizi, s karakterističnim naslovom Transformacija filozofije (izdata 1973, kod nas prevedeno u sarajevskoj biblioteci Logos 1980 godine) Apel usvaja od hermeneutičara Gadamera vezanost istraživača za jednu posebnu tradiciju, od pozitivista potpunu nepristrasnost i objektivnost, a od Marksa pretpostavku univerzalne ljudske prirode i samo-određujuću opštim ljudskim humanim vrednostima usmerenu praksu proizvođenja čovekove budućnosti. To troje je nespojivo, uzajamno isključujuće. Apel je ipak postao značajan filozof zbog svoje velike erudicije, plodnosti i uspešne kritike nedovoljnosti pojedinih pravaca.
P.M.: Na jednome mestu u vašoj knjizi Društvena misao na granici milenijuma stoji sledeća konstatacija: "Slika koju svetski duh pruža u oblasti kulture protivrečna je. S jedne strane zaprepašćuje stepen "samodestrukcije", ili kako se to ponekad kaže "dekonstrukcije". Dovedene su u pitanje sve forme umetničkog stvaralaštva, svi veliki pojmovi klasične filozofije. Ali, s druge strane, u traganju za novim, ispoljava se jedna snažna integrativna sintetička tendencija. Svuda se stvaraju niti koje povezuju jednu nacionalnu kulturu s drugom, svuda se grade mostovi među tradicionalno zavađenim pravcima i duhovnim orijentacijama. To nije tako samo u umetnosti, nauci i filozofiji, već i tamo gde bismo najmanje očekivali – u politici." (str. 34). Da li proces globalizacije znači, u skladu sa nekim filozofskim koncepcijama, kao i tumačenjima ovog procesa u planetarnim okvirima, okončanje svetske istorije, kroz konačnu dominaciju jedne (zapadno-protestantsko-racionalističke) ideologije?
M.M.: U tekstovima koje vi pominjete, ja govorim o istovremenom postojanju u savremenom društvu dve protivrečne tendencije: jedna je integrativna, sintetička, druga dezintegrativna, analitička, čak i samo-destruktivna.
Pojam globalizacije je jednostran i odnosi se samo na prvu. Postoji zaista jedan objektivan proces globalne komunikacije, razmene ideja i dobara, naučnog i kulturnog razvoja, uzajamnog uticaja pojedinih kultura i stilova.
Ali ovako shvaćen pojam globalizacije nema ničeg zajedničkog sa ideologijom dominacije jedne svetske super-sile. Tu ideologiju bi trebalo zvati »globalizam« i za nju je bitno poricanje nacionalnog suvereniteta i razbijanje nacionalnih država na posebne atome-regione, koji bi se onda silom spajali u velike konglomeracije, kojima će vladati multinacionalne korporacije i tajni svetski centri moći. S druge strane, objektivni proces globalizacije nema ništa zajedničko s Fukujaminom idelogijom »kraja svetske istorije«. Nema ničeg naivnijeg i proizvoljnijeg nego Hegelovu ideju »kraja istorije« (koja se može adekvatno tumačiti samo u kontekstu Hegelove metafizike Apsolutne ideje, koja doživljava svoj puni razvoj u okviru jednog zatvorenog logičkog sistema da bi se onda opredmetila i došla do svesti o samoj sebi u ljudskoj istoriji) protumačiti kao definitivnu pobedu liberalnog kapitalizma koji u budućnosti neće dozvoliti nikakve dalje strukturalne promene. Razume se, Fukujamino tumačenje Hegela je arhi-konzervativno i već odavno ga nijedan ugledniji teoretičar ozbiljno ne shvata. Nijedno zemaljsko carstvo zasnovano na sili, vapijućim nejednakostima i providnim ideološkim manipulacijama nije se u istoriji dugo održalo. Neće ni ovo, zasnovano na lažnoj demokratiji, instrumentalnoj racionalnosti, fiktivnoj slobodi lišenoj autonomnosti i tobožnjoj vladavini prava (pri čemu su iz same ideje prava isključena socijalno-ekonomska prava koja su Ujedinjene nacije afirmisale svojom Univerzalnom poveljom o ljudskim pravima već 1948 godine).
P.M.: U vašoj knjizi Sloboda i praksa izneli ste ocenu da se crkva održala uprkos razvoju svetovne, racionalne kulture zato što nudi iluzorno zadovoljenje duboke ljudske čežnje za duhovnim vrednostima i potrebe za osmišljavanjem individualne egzistencije (str. 277). Tim povodom, bilo je reagovanja da je takvo objašnjenje paternalističko, naime, da se u njemu pretpostavlja kako ljudi ne mogu sami da procene radi li se o iluzornom, ili o stvarnom zadovoljenju njihove čežnje za duhovnim vrednostima (Aleksandar Prnjat, »Zapis o crkvi«, Književnost, 7-8-9, 2000). Da li biste mogli da prokomentarišete ovo reagovanje?
M.M.: Celokupna moderna psihologija i društvena nauka počivaju na kritici lažne, iluzorne svesti koju čovek može imati o sebi. Marks je ukazao na fenomen racionalizacije. Čovek racionalizuje svoje interese i to je osnova svake ideologije. Frojd u ljudskoj psihi razlikuje id, ego i superego, čija dinamika određuje svesne i nesvesne procese. Potiskujući ono što ne želimo da znamo o sebi, mi stvaramo iluzorne motive i pokretače naših radnji. Viljem Džejms je govorio o »volji za verovanje«: mi dakle vrlo često verujemo u neke ideje i »pseudo-činjenice«, ne zato što imamo stvarne razloge već zato što hoćemo da verujemo. Volja da verujemo u nečiju ljubav, pamet, poštenje, upravljačke sposobnosti itd. – su svakodnevne pojave. Sartr je uveo pojam »rđave vere« (»mauvaise foi«) koji se primenjuje onda kad se neko pravi da u nešto veruje iako u duši zna da nije tako.
Dakle morali bismo da se vratimo u 18 vek, u vreme Prosvećenosti, da bismo opet mogli da budemo sigurni da smo ono što mislimo da jesmo i da neposredno možemo znati šta je stvarno a šta iluzorno. Nije dakle reč o paternalizmu već o kritičnosti prema našoj zdravorazumskoj svesti o sebi.
Čovek zaista duboko čezne za duhovnim vrednostima i za osmišljavanjem svoje individualne egzistencije. Ali niti se duhovne vrednosti mogu svesti na vrednosti vernika niti se individualna egzistencija može osmisliti pukom verom u njeno beskonačno trajanje. Ona je bogata i stvaralačka u zavisnosti od sadržajnosti našeg života a ne od dužine njenog trajanja. Ako je ona dosadna i ne znamo čime da je ispunimo, ako je to trajanje ispunjeno strahom, kajanjem i patnjom – onda je njeno beskonačno trajanje daleko od toga da bude najveće moguće dobro.
P.M.: U istoj knjizi posle konstatacije da neke norme hrišćanskog morala jesu moralne, dodajete jedno veoma važno kritičko upozorenje. Kažete, naime, da »na glinenim nogama počiva svaki onaj moral čiji je osnovni motiv ponašanja lični spas, lično investiranje, molitve, dobra dela, stalno kajanje za grehe za eventualno postizanje milosti strašnog strogog oca, svemoćnog i osvetoljubivog gospodara« (str. 271). Da li biste mogli da pojasnite ovaj svoj iskaz?
M.M.: Na jednom skupu Kruševačke filozofske škole naš uvaženi psihijatar i teolog, akademik Vladeta Jerotić je izrekao nešto što je veoma blago zvučalo ali je po sadržaju bilo veoma arogantno, naime, da je moral moguć samo na osnovu vere, i da nijedan nevernik u suštini ne može biti moralan. Uvek su me vređale takve diskriminacije – u ime religije ljubavi tj. hrišćanstva. Odgovorio sam nešto u smislu teksta koji citirate i koje je našao mesta u knjizi koju sam tada pisao (Sloboda i praksa, 1997).
Negacija moralnosti ljudi koji nisu religiozni je, pre svega, empirijski grubo neistinita. Verujem da je svako u svom životu sreo ljude koji su duboko moralni iako su ateisti ili agnostici. Kao što je svako sreo i izrazito nemoralne ljude koji veruju, idu u crkvu ili čak nose svešteniške mantije.
U stvari, pravi motiv da čovek bude moralan ne može biti sebična briga o svom ličnom spasu, pogađanje s bogom preko molitvi, stalnog kajanja i tzv. dobrih dela koja se ne čine da se pomogne drugom već lično sebi. Pravi motiv moralnog ponašanja bez obzira na nečiju veru, jeste briga o zajednici, ljubav premo drugom čoveku, nesebično angažovanje za dobro protiv zla. Ne morate da verujete da bi ste se za to angažovali.
P.M.: Pa ipak, poslednjih godina kao da dolazi do oživljavanja religije i religijskog mišljenja u svetu, a i kod nas. Čime objašnjavate ovu pojavu, i da li se slažete sa konstatacijom da je na delu »klerikalizacija« srpskog društva? Da li je moguća reintegracija srpske zajednice putem tradicionalističkih i kulturnih vrednosti koje nudi pravoslavna etika (pravoslavlje)?
M.M.: Oživljavanje religije u svetu i kod nas je reakcija na bezdušnost i prazninu današnje tehničke civilizacije. U njoj tek manjina uspeva da živi životom ispunjenim kvalitetnim estetskim, racionalnim i humanim sadržajima. Za ostale ljude iluzorna nada, iluzorna svrha i iluzorna sreća je još uvek bolja nego odsustvo bilo kakve nade, sreće ili životne svrhe.
Jedna od teških iluzija je i mogućnost reintegracije srpske zajednice putem vrednosti koje nudi »pravoslavlje«. Jedna od najštetnijih zabluda u srpskom narodu je tvrdnja da ne može biti Srbin onaj ko nije pravoslavan. Time se isključuju svi Srbi katoličke i muslimanske vere, kao i svi Srbi koji nisu religiozni i koji nisu pravoslavni – istinski, iskreno, s ubeđenjem. A to je, po svoj prilici, velika većina Srba. Što ne uspevamo da se homogenizujemo, razlog nije u veri (jer ona nije smetala ni Amerikancima, Nemcima pa čak i Albancima kojih ima muslimana, katolika i pravoslavnih kao i ateista još od vremena Enver Hodže). Razlog je u jednoj trajnoj crti nacionalnog karaktera: stalnoj težnji ka razlikovanju, razdoru i deobi.
P.M.: Da li je moguća demokratizacija srpskog društva, odn. usvajanje i saživljavanje sa demokratskim procedurama, ako se imaju u vidu sklonosti srpskog mentaliteta o kojima govorite (Zaga Golubović, na primer, insistira na autoritarnosti kao odlici srpskog mentaliteta)?
M.M.: Ako slobode nema bez autonomije odlučivanja, a demokratije nema bez slobode, onda ćemo do demokratizacije srpskog društva još pričekati. Sem toga, demokratiju ne čini samo postojanje određenih institucija i poštovanje određenih procedura već i prisutnost zadovoljavajućeg nivoa političke kulture, prema tome, mi već odavno ne napredujemo u demokratizaciji. Tačno je da je autoritarnost kod nas veoma prisutna. Vrlo izuzetno su naši politički rukovodioci ličnosti demokratske strukture. Učestalost i oštrina političkih sukoba (bolje reći razdora) pokazuju nizak nivo tolerantnosti pa čak i elementarne racionalnosti. To je svakako jedna od trajnih odlika srpskog mentaliteta (mentalitet jednog naroda nije biološka već socijalna kategorija. To je ustvari karakter jednog naroda, oblikovan njegovom istorijom).
Neke crte našeg mentaliteta su vrlo pozitivne: širokogrudost, jako osećanje dostojanstva, hrabrost u odbrani svoje slobode i nezavisnosti, poverenje (čak preveliko, nekritičko) prema navodnim prijateljima i saveznicima.
Negativne crte su: prejake reakcije na neizazvan napad, opsesija fenomenom izdaje u čemu ima preuveličavanja svojih moći (»ne bismo mogli biti poraženi da nismo izdani«), u vezi s time je i preterano poverenje u ispravnost svoga stava (usled toga ubeđenje da naši rivali nemaju prosto različita uverenja od naših; pošto su naša po definiciji moralna, njihova moraju biti nemoralna. Otud i takva žestina naših sukoba). Treba odmah reći da je za mnoge naše ljude karakteristična i izvesna nadprosečna nestabilnost: lako oscilujemo između ljubavi i mržnje, između velike hrabrosti, čak i herojstva, i demoralizacije i kukavičluka.
P.M.: Kako procenjujete promene u srpskom društvu u periodu posle 5. oktobra do danas, budući da je reč o periodu u kojem su ispoljene upravo sve te protivurečne emocije koje i pominjete kao odlike srpskog mentaliteta?
M.M.: Jednom rečenicom rečeno, te promene su od zla na gore.
Da, sem velike uloge spoljnih faktora, nije bilo i velikih unutrašnjih slabosti prethodnog režima, izborne pobede DOS-a ne bi bilo. Nažalost, laži i nasilje su primenjeni od samog početka. Obećavana je velika strana pomoć i brzo popravljanje životnog standarda, izmirenje sa svetom, ukidanje medijskih monopola, demokratizacija, uvođenje vladavine prava itd. Ono što se faktički desilo bilo je nasilno zauzimanje institucija i medija, paljenje i pljačkanje Narodne skupštine, njeno raspuštanje, izbacivanje direktora preduzeća od strane tzv. »kriznih štabova«.
Od obećane veće demokratije ni do danas nema ni traga. Partije i njihove vođe su iste kao i ranije, ali koliko među njima ima dijaloga i demokratskog odlučivanja vidi se najbolje iz odnosa DSS i DS u vladajućj koaliciji. Skupština je više nego ikad glasačka mašina za prihvatanje odluka prethodno donetih u partijskom vrhu (Predsedništvu DOS-a) na način ni malo transparetniji nego na Centralnom komitetu SKJ (koji je ponekad objavljivao stenografske beleške sa svojih sednica, što u DOS-u još nikom nije palo na pamet). Vlada potpuni medijski monopol DOS-a. Dok je ona bila u opoziciji, imala je mnoštvo lokalnih TV i radio stanica kao i većinu listova. Sadašnja opozicija ne raspolaže nijednim medijem. Protiv njenih članova se vodi sistematska kampanja »ubijanja karaktera«. Oni se uglavnom ne izvode na sud već se javno dezavuišu kao »lopovi«, »profiteri« i »ratni zločinci«. Tako se oni ucenjuju i povlače u pasivnost potpuno prepuštajući sav javni politički prostor svojim političkim protivnicima.
Koliko se Srbija za ovih godinu dana približila vladavini prava vidi se po cinizmu kojim srpska vlada opravdava kršenje vladajućih ustavnih i zakonskih propisa. Navodno, postojeći zakoni su loši, donošenje novih zakona je presporo, opravdava se proizvoljno vladanje na osnovu vladinih uredbi. Najveće zlo su ekonomske reforme, koje se obavljaju po ozloglašenom programu »šok terapije«. Najpre je izvršena tzv. liberalizacija cena, koja je dovela do drastičnog pada životnog standarda građana. Zatim je promenjena fiskalna politika. Većim cenama dodati su brojni i višestruko povećani porezi. Najzad, u toku je sprovođenje »privatizacije« koja će stotine hiljada radnika baciti na ulicu, a naša najbolja preduzeća (i banke) predati stranom kapitalu.
U oblasti kulture, zdravstva i socijalne politike dešavaju se promene već viđene u drugim istočno-evropskim zemljama: opšta je tendencija ograničavanja društvene podrške ovim delatnostima, redukcija društvenih sredstava koja se u njih ulažu, komercijalizacija i duhovno opadanje. Jedini uspeh dosovskog režima bilo je popravljanje odnosa sa inostranstvom i izlaženje iz izolacije u kojoj je zemlja bila. Ali po koju cenu? Po cenu žrtvovanja znatnog dela suverenosti naše države.
P.M.: Da li to znači da ostajete kod konstatacije, izrečene jednom prilikom, da će »Srbija biti polu-kolonija«?
M.M.: Ako naši državni rukovodioci sve više funkcionišu u okvirima zadatih direktiva, ako pod pritiskom i ucenama nelegalno izručujemo bivšeg predsednika Haškom tribunalu (čiji je pravni status u najmanju ruku sporan), ako smo neslobodni da bilo šta učinimo u oblasti Kosova i Metohije, koje je još uvek integralni deo naše zemlje, ako preko naše teritorije regularno prelaze strane trupe, ako kadrovske promene i reforme u našoj vojsci treba da izvedemo prema stranim zahtevima, ako stranci određuju ime naše države i odnose njenih delova – onda mi nesumnjivo polako postajemo polu-kolonija.
P.M.: U čemu onda vidite budućnost srpske odn. jugoslovenske zajednice? Koji program ili pravac društvenog razvoja primeniti u narednom periodu od deset do pedeset godina?
M.M.: Velika je neizvesnost opstanka jugoslovenske zajednice. Nezavisno od toga, srpski narod je vrlo vitalan i sačuvaće svoju državu (užu srbijansku, ili širu s Crnom Gorom, Kosovom i Republikom Srpskom).
Pred nama su u osnovi dve opcije. Po jednoj postaćemo pro-američka polu-kolonija, liberalna, privatno-kapitalistička, mondijalistička, u zaboravu svoje istorije i svog nacionalnog karaktera. Druga alternativa je proevrospka i socijalno-demokratska. To bi bilo mešovito društvo (s kombinacijom državne, društvene i privatne svojine), visokog stepena socijalne sigurnosti i društvene podrške zdravstvu, obrazovanju, nauci i kulturi.
Iskreno se nadam da će naša mlada generacija izabrati drugu alternativu. Možda će spoljašnji istorijski činioci odlučiti o izboru. Vrlo je moguće da SAD (usled svoje unutrašnje krize i usled ratova u koje će se upetljati i koje neće sve moći dobiti) neće još dugo biti dominantna super-sila u svetu sutrašnjice.
P.M.: U kom stadijumu razvoja se nalazi kolektivno telo srpske zajednice. detinjstvo, mladost ili zrelost?
M.M.: Mislim da stadijumi razvoja koje pominjete nisu tako odsečno razgraničeni. Ima ljudi koji jedva još da su živi: mnogo »živih leševa« hoda oko nas svakodnevno. Ima starmale dece, prerano ugašenih mladića i devojaka, staraca i starica koji su još vrlo mladi duhom, ponekad i telom, ima zatim onih (umetnika u prvom redu) koji su u zrelim godinama sačuvali dečju dušu. Dakle u pogledu demokratije, javnog morala i vladavine prava Srbi su još u detinjstvu. Po svom rodoljublju, veri u humanističke vrednosti: istine, slobode i društvene pravde, oni upravo izlaze iz razdoblja mladosti. Po svojoj veri u braću, susede, prijatelje »međunarodne zajednice« razne vrste, altruističke pobude velikih država, svih bez razlike, po hrišćanskoj veri u veličinu opraštanja i plemenitost okretanja i drugog obraza kad si udaren po jednom, nadam se da su moji sunarodnici najzad ušli u zrelo doba.
P.M.: Kakav je, u takvoj situaciji, položaj kao i zadaci srpske inteligencije? I uopšte, kakva je po vašoj oceni naša intelektualna zajednica?
M.M.: Uloga srpske inteligencije se promenila na paradoksalan način. Ona je bila neuporedivo veća u Titovoj eposi nego danas. Tada nije tolerisan politički pluralizam, vladao je monopol jedne partije pa je svaki humanistički orijentisan intelektualac osećao neposrednu odgovornost za ukupno stanje u zemlji. Nije se mogao prihvatiti monopol jedne partije, birokratizam državnih institucija, svakojako bezakonje, rastuća korupcija i socijalne razlike, početak komercijalizacije kulture, stihija nacionalizma u pojedinim delovima zemlje. Političke partije još nisu postojale, dakle jedini socijalni činilac koji se mogao protiv ovih zala angažovati bila je inteligencija (i to na osnovu svojih opštih uverenja i pre svega svog morala). To je ona i činila preko svojih stručnih udruženja (Filozofsko društvo, Udruženje književnika), časopisa (Praxis, Filozofija, Theoria, Književne novine itd.), debatnih tribina (Studentski kulturni centar, Dom omladine), stručnih skupova (»Korčulanska letnja škola«, »Marks i savremenost«, skupovi Srpskog filozofskog društva itd.).
Ova kritička funkcija je prešla na političke partije kad su one formirane 1990 godine. Mnogi intelektualci su ušli u partije i delovali preko njih, ali ovog puta oni više nisu delovali kao intelektualci, dakle, s univerzalnog ljudskog stanovišta, već kao partijski funkcioneri, dakle, sa stanovišta posebnih interesa svoje partije. To je nažalost došlo do izražaja i u vrhovnoj naučnoj instituciji srpskog naroda, Akademiji nauka i umetnosti, koja je već odavno podeljena.
Da bismo uopšte još mogli uvek da govorimo o srpskim intelektualcima kao posebnoj društvenoj snazi, oni bi morali napustiti svako stanovište partijskog egoizma i obnoviti univerzalni humanistički duh, koji ih je inspirisao do pre dvanaestak godina. U tom duhu bi trebalo da oni kritički razmotre izuzetno težak položaj u kome se danas nalazi srpski narod i srpska država, i da ispitaju optimalne mogućnosti izlaza.
P.M.: Šta mislte o srpskim univerzitetima?
M.M.: Po kvalitetu nastavnika, po nivou boljih studenata, srpski univerzitetu su, do nedavno, bili uporedljivi s najboljim svetskim univerzitetima. Oni su počeli propadati s unošenjem kriterijuma dnevne politike i biranjem nastavnog kadra po zahtevima političke lojalnosti. To je počelo poznih šezdesetih godina a nastavlja se i posle oktobra 2000. U poslednje vreme se degradacija čak ubrzava, ne samo zato što je pređena donja granica materijalne snabdevenosti, već zato što nema ni minimalne discipline u obavljanju nastave i ispita. Pitanje je: šta će tek biti od naših univerziteta kad daroviti studenti više ne budu mogli da studiraju i kad ih zamene oni koji su dovoljno imućni da plaćaju školarinu? U drugim zemljama sa privatnim univerzitetima, ali i razvijenom socijalnom zaštitom, postoje brojne stipendije za takve studente. Pitanje je da li će sadašnji tutori naše zemlje dozvoliti da se u njoj razvijaju bilo koje dimenzije socijalne države.
P.M.: Šta biste savetovali mlade filozofe, one koji tek kreću na »put istine«?
M.M.: Mladim filozofima bih dao tri osnovna saveta. Prvi se tiče znanja. Treba stalno proširivati mogućnosti komunikacije sa svetskom filozofskom zajednicom, dakle treba savladati neki od velikih svetskih jezika: bar jedan, engleski, a po mogućstvu i nemački, francuski i ruski. Svako sâm može da stekne pasivno znanje jednog jezika, a onda, kad se ukaže prilika, pasivno znanje brzo prelazi u aktivno. Za nabavku knjiga treba koristiti sve biblioteke i kulturne centre. Svaku jednom uspostavljenu vezu treba negovati i ne žaliti vreme za pisanja pisama i odgovore na njih.
Drugo, što se tiče stila života: ko se posveti filozofiji ne sme očekivati da će se od nje ikad obogatiti. Više nego dovoljna kompenzacija za relativnu materijalnu oskudicu, biće zadovoljstvo koje pruža bavljenje nečim toliko smisaonim i zanimljivim kao što je filozofija (i obratno: ukoliko čovek ne oseća to zadovoljstvo, bolje je da odmah napusti filozofiju. Bolje je o njoj ništa ne znati ili se njom baviti samo u slobodnom vremenu, nego biti loš, nedovoljno obrazovan, uz to još i ambiciozan profesionalni filozof).
Treći savet se tiče morala. Neophodno je da čovek živi svoju filozofiju i da uverenja budu praćena angažovanjem za istinu, pravdu, slobodu i druge vrednosne ciljeve koji iz nje slede. Mora se unapred biti spreman na progone i svakojaka maltretiranja kojima će borce za istinu podvrgavati snage zla koje (nadajmo se privremeno) danas preovlađuju u svetu.

(Razgovor vođen 2. marta 2002. god. u stanu Mihaila Markovića)