ПУБЛИКА ПОПУЛАРНОГ: ОД ЕКА ДО ФИСКА/ THE AUDIENCE OF THE POPULAR: FROM ECO TO FISKE

Abstract

Апстракт

            У раду се анализирају дела Умберта Ека и Џона Фиска, која су посвећена разматрању публике популарне културе/уметности. Реч је о компаративној анализи која се врши са социолошко-естетичког полазишта. Аутор овога чланка констатује да се ради о двојици теоретичара чији су опуси различити како по опсегу, тако и по теоријским аспирацијама. Они су, међутим, блиски макар у једноме, а то је однос према публици популарне културе.

            Екова „отворена“ илити „празна“ форма књижевних и уметничких дела допушта активност публике у процесу комуникације, док је код Фиска активност реципијената популарне културе не само допуштена него и обавезујућа. Док Умберто Еко захвата уметност у ширем смислу, дотичући се и феномена популарног (поп-арт, beat литература, филм, телевизија), дотле је читав опус Џона Фиска посвећен популарној култури – разумевању популарног, читању популарног, публици популарног. Оба аутора су у овом чланку зближени око третмана феномена публике. Они је третирају као слободну, активну и креативну и сматрају да она, мање или више, учествује у чину стварања и коначном уобличавању дела. Публика, дакле, није само прималац естетских порука него и њихов креатор. За Фиска је изучавање популарне културе изучавање циркулисања значења текста, а сваки чин културне потрошње је и чин производње значења. Међутим, док код Ека „отвореност“ не значи неодређеност и стварање у хаосу неконтролисане слободе, дотле Фиск даје публици потпуну слободу у избору значења и задовољстава. Он искључује сваки вредносни (естетски и морални) критеријум, а активност публике сматра субверзивном у односу на мејнстрим културу.

            На крају, аутор даје критички осврт на схватања Ека и Фиска поводом публике популарне културе. Критика подразумева истицање негативних, али и позитивних страна анализираних теоријских концепција. Наводе се и мишљења других теоретичара популарне културе који критикују Фисков антиестетицизам и „културни популизам“.

Кључне речи: Умберто Еко, Џон Фиск, популарна култура, комуникација, отворено дело, активна публика, производња значења, задовољство.

Abstract

            The paper analyzes the works of Umberto Eco and John Fiske, which are dedicated to the consideration of the audience of popular culture/arts. It is a comparative analysis performed from a sociological-aesthetic standpoint. The author of this paper claims that the oeuvres of these two theoreticians differ in both their scopes and their theoretical aspirations. However, they are close in at least one thing, and that is the relation toward the audience of popular culture.

            Eco’s “open” or “empty” form of literary and artistic works allows for the activity of the audience in the communication process, while Fiske finds that the activity of the recipients of popular culture is not merely allowed but also compelling. On the one hand, Umberto Eco examines art in the wider sense, touching upon the phenomenon of the popular as well (pop-art, beat literature, film, television), while John Fiske, on the other, dedicated his entire body of work to popular culture – understanding the popular, reading the popular, the audience of the popular. They treat it as free, active and creative, and believe that it, more or less, participates in the act of creation and final shaping of a work. The audience, therefore, not only receives the aesthetic messages but also creates them. For Fiske, the study of popular culture is the study of the circulation of a text meaning, and each act of cultural consumption an act of meaning production as well. However, while Eco does not observe “openness” as indeterminacy and creation in the chaos of uncontrolled freedom, Fiske gives the audience total freedom in the selection of meanings and pleasures. He excludes any value (aesthetic and moral) criteria, and deems the activity of the audience subversive in relation to the mainstream culture.

            Finally, the author provides a critical review of Eco’s and Fiske’s notions of the audience of popular culture. The critique implies emphasizing both the negative and the positive aspects of the analyzed theoretical concepts. The paper also contains the opinions of other theoreticians of popular culture who criticize Fiske’s anti-aestheticism and “cultural populism”.

Key words: Umberto Eco, John Fiske, popular culture, communication, open work, active audience, meaning production, pleasure.