Proces tranzicije je fenomen koji je obeležio poslednju deceniju dvadesetog veka. Taj složen i nimalo bezbolan proces postao je predmet brojnih debata ekonomista različitih teorijskih orijentacija. Posebno iz razloga što su se predlozi ekspertskih timova o redosledu i potezu određenih mera često bazirali na teorijskim dometima neoklasike kao vodeće teorijske paradigme u oblasti ekonomije. Tako na primer, na samom početku procesa tranzicije smatralo se da je brzina sprovođenja reformi od presudne važnosti, ali se kasnije pokazalo da takva urgenta ˛receptura˛ ponuđena od strane eksperata nema dobrih rezultata u uslovima nepostojanja povoljne institucionalne strukture. Praksa tranzitornih ekonomija pokazuje da sprovoćenje procesa privatizacije i liberalizacije bez snažnih institucionalnih okvira i odgovarajućih razvojnih strategija ne daje željene rezultate. Cilj ovog tematskog broja je da pokrene intesovanje za proučavanje pitanja od fundamentalnog značaja kao što je interakcija privrednih kretanja i institucionalnih promena u kojoj su obe komponente međusobno višestuko uslovljene. Naime, institucionalne promene nisu isključivo stvar spoznaje i političke volje. One utiču na realne ekonomske tokove, kao što postoji i povratni uticaj tih tokova (neugodnih i nepredvidivih npr. u procesu tranzicije) na same pravce i intenzitet institucionalnih promena. Na taj način potreba za uspostavljanjem stabilnih i čvrstih institucija postaje značajna sa stanovišta uspešnosti koncipiranja dugoročne razvojne strategije, operacionalizacije pojedinih mera itd. U prvom delu koji se odnosi na institucije, troškove reforme i razvojne strategije autori se bave problemima koji prate izgradnju efikasne tržišne privrede. U prvom redu analizira se karakter troškova koji prate proces društvenih reformi u smislu dileme da li su ovi troškovi subjektivne prirode ili pak indikator taktičkih grešaka u reformskoj politici. To se dovodi u vezu sa tržištem kao svojevrsnom institucijom koja osim konstitutivnih državnih aktivnosti na polju uspostavljanja formalnih pravila ponašanja treba da profiliše i odgovarajuću etiku tržišnog ponašanja koja isključuje postojanje oportunističkog, licemernog i dvoličnog delovanja privrednih subjekata. Na taj način bi se otklonile najveće prepreke uspostavljanju tržišnih odnosa, što u uslovima globalizacije kao aktuelnog perioda funadamentalne transformacije savremene svetske privrede i različitih kulturno-nacionalnih obeležja omogućava instrumentalizaciju relevantne dugoročne razvojne strategije.
U drugom delu autori nastoje da realnije dočaraju praktične probleme i implikacije tranzicionog procesa imajući u vidu da ponovno uspostavnjanje kapital-odnosa afirmiše novu klasnu strukturu društva što nameće potrebu za novim načinom organizovanja i rešavanja problema radničke klase, roma i ostalih društvenih struktura. Polazi se od pretpostavke da je sveukupna socijalna integracija jedan od urgentnih socijalnih i demokratskih problema na putu ostvarivanja konačnog cilja tranzicije - održivog razvoja i dugoročnog rasta životnog standarda stanovništva. U tom kontekstu radovi nekih autora tretiraju modele privrednog rasta i različite oblike regionalne saradnje značajne za integraciju regiona istočne Evrope u savremenu svetsku privredu.
Mišljenja sam da prezentovani radovi predstavljaju značajan korak u rasvetljavanju tako složenog problema kao što je proces tranzicije. Smatram da izborom relevantnih područja istraživanja autori čine kvalitativni pomak u fondu tranzicionih shvatanja čime se izbegavaju veštačke i pojednostavljene analitičke distinkcije i pažnja obraća na mnogo veći broj faktora, što je od presudne važnosti za utvrđivanje i uspešno sprovođenje institucionalne strategije zemalja u tranziciji.
Dragan Petrović