DATIO КАО ПРЕТПОСТАВКА ПРИМЕНЕ КОНДИКЦИЈЕ У РИМСКОМ ПРАВУ/DATIO AS AN ASSUMPTION OF CONDICTION APPLICATION IN ROMAN LAW

Abstract

Апстракт

Кондикција представља тужбу која је настала у римском праву која је служила за повраћај ствари коју је тужени неосновано стекао на терет тужиоца. Формула кондикције садржала је тужиочево тврђење да је тужени дужан да дâ (dare oportere) која претпоставља да је тужени претходно стекао ствар тако што му је тужилац пренео у својину (datio). У раду се анализирају фрагменти из Дигеста у којима се формуларна кондикција примењује иако не постоји datio то јест предаја ствари тужиоца у својину туженом. Закључак до кога се долази јесте да су римски правници у циљу санкционисања што већег броја случајева неоснованог стицања на туђ рачун проширивали поље примене кондикције. То проширење остварено је на неколико начина. Јуриспруденти су додељивали кондикцију у одређеним случајевима у којима пренос својине није био пуноважан (condictio de bene depensis). Поред тога они су примењивали кондикцију и када је тужилац неосновано извршио неку другу чинидбу у корист туженог која није била усмерена на пренос својине и тако проширивали појам datio. Најпосле, римски правници су додељивали кондикцију и у одређеним случајевима у којима неосновано стицање туженог није проузроковано чинидбом тужиоца (condictio sine datione). Санкционисање неоснованог стицања туженог до кога је дошло не само чинидбом тужиоца већ и радњом туженог, трећег лица или природним догађајем говори у прилог схватања кондикције као претече савременог института неоснованог обогаћења чија сврха је управо санкционисање имовинске користи неосновано стечене на било који начин.

Кључне речи: datio, condictio de bene depensis, condictio sine datione, condictio ex causa furtiva, римско право.

Abstract

Condiction represents an action that was created in Roman law and was used for the restitution of a thing which the defendant had acquired without legal grounds at the plaintiff’s expense. The formula of condiction contained a plaintiff’s claim that the defendant was obliged to give (dare oportere), suggesting that the plaintiff had previously transferred the ownership of a thing to the defendant (datio). This paper analyzes the fragments from Digesta in which condiction applies even without datio, i.e. transfer of ownership to the defendant. The conclusion we arrived at stipulates that Roman jurists, in order to sanction as many cases as possible of acquisition without legal grounds at the expense of another, expanded the scope of condiction application. Such expansion was accomplished in several ways. Roman jurists granted condiction in certain cases where the transfer of ownership was not valid (the so-called condictio de bene depensis). In addition, they applied condiction when the plaintiff executed some other act other than the transfer of ownership at the benefit of the defendant. In that way they extended the concept of datio. Finally, Roman jurists granted condiction even in the cases when the defendant’s acquisition was not caused by the performance of the plaintiff (the so-called condictio sine datione). Imposing sanctions on acquisition without legal grounds at the expense of another, which occurred not only by the act of the plaintiff but also by the act of the defendant, the third person, or a natural cause, speaks in favor of understanding condiction as a predecessor of the modern institution of unjust enrichment, whose purpose is exactly the prohibition of acquisition of an economic benefit without legal grounds at the detriment of another.

Key words: datio, condictio de bene depensis, condictio sine datione, condictio ex causa furtiva, Roman law